Црква у времену глобализације

Расправа о глобализацији се у широј јавности углавном своди на економско-финансијски аспект и дискурс еколошких питања (обе теме су додатно актуелизоване због две кризе глобалног карактера: економске и еколошке). Ширина, слојевитост, па и противречности процеса глобализације ипак далеко превазилазе поменуте равни. У том ширем контексту глобализација се намеће као изазов Православној цркви, која већ неко време промишља решења за мисију и функционисање њених чланова у савременом свету.
Најједноставније је дати одговор на глобалне феномене попут система вредности потрошачког друштва. Он је због своје девијантности потпуно неприхватљив: конзумеристички начин живота је неспојив са подвижничко-литургијским етосом Цркве. Нажалост, у пракси већ имамо озбиљне назнаке агресије конзумеризма на хришћанску свест – огроман број верника одлази у храмове само да би „задовољили своје тренутне духовне потребе“ у крајње потрошачком смислу и без идеје за дубљу идентификацију, док се парохијски живот најчешће своди на традиционализам и својеврсни „духовни сервис“ (појава коју је још у прошлом веку осудио Александар Шмеман).
Знатно тежи задатак јесте у погледу дефинисања црквеног односа према феноменима глобализације који немају изражено вредносно усмерење. Један од таквих изазова је временско просторна компресија, par excellence феномен технолошке цивилизације који се односи на брзо прелажење огромних даљина помоћу савремених транспортних средстава, али и на виртуелно укидање просторних баријера коришћењем Интернета. У организационом смислу то је од велике помоћи, с обзиром на повећану динамику окупљања свештенства и могућност интерактивног контакта. Истовремено, међутим, литургијско функционисање верника који су стално у покрету постаје сложеније и слаби могућност њиховог дубљег везивања за конкретну литургијску заједницу. Посебне дилеме се отварају у погледу различитих интернет-заједница хришћана и евентуалног психолошког удаљавања од литургијског центра сабрања. Чини се да је код ових и сличних феномена најбоље придржавати се методологије афирмативно критичке селекције употребе технолошких средстава.
Најтежа питања за решавање су концептуалног карактера јер преливају противречности глобализације на древне проблеме црквеног живота. Одличан пример је концепт класичног државног суверенитета, који је процесом глобалног економског повезивања и стварања глобалних војнополитичких савеза практично суспендован (осим у случају неколико регионалних сила какве су Русија и Кина). Државни суверенитети и са њима повезанo истицање припадности нацији науштрб припадности цркви (етнофилетизам) су у прошлом веку направили огромне проблеме Православној цркви – сетимо се само неканонских формација у земљама насталим распадом бившег Совјетског Савеза и Југославије. На први поглед, Црква би зато свим силама требало да подржи даље слабљење суверенитета националних држава у корист глобалне наддржавне парадигме. Дубљи увид у ову проблематику, међутим, показује управо супротно јер је искуство многих хришћанских народа у униполарном свету застрашујуће (пример православних Срба на Косову и Метохији је довољно речит). Сличан парадокс постоји и у погледу глобалне хегемоније западног културног обрасца. С тим у вези, Црква препознаје чињеницу да је енглески језик средство глобалне комуникације и то јој веома олакшава мисионарске активности. С друге стране, она је призвана да се одупре моделу тоталне културне унификације и подржи аутентичност сваке културе.

Ово су само нека питања која указују на потребу дубоког расуђивања да би се на изазове глобализације одговорило на прави начин – актуелизација древног Предања Цркве можда никада није била сложенији подухват него што је данас.

*Текст првобитно објављен у Политици (рубрика Погледи), издање од 24. 12. 2009